Лирика вечног тренутка

Србомржња је рођена у Ватикану и Лондону.

А онда је семе србомржње посејано у Бечу и Берлину, да би се потом, из Беча и Берлина, расејало по васцелом Балкану, међу балканским неосвешћеним, несувислим и бесловесним племенима, дивљим и варварским племенима која су, по природи својој, склона свакој мржњи и сваком злу.

Србомржња је стара колико и јудео-кршћанство, колико и Запад.

На почетку јудео-кршћанства стоји србомржња, као што и на почетку стварања западних државица на европском тлу – од дивљих и варварских племена и хорди – такође стоји из Ватикана наслеђена и прерађена србомржња.

Ватикан и атлантистички Запад, па и цео Запад, почивају на србомржњи.

Русомржња је само варијанта србомржње, односно: русомржња је произишла из србомржње.

Ми можемо да дубимо на глави, да чинимо не знам што и не знам како, србомржња никада неће престати на Западу.

Запад нема никакве оригиналости, самосвојнисти и самобитности, Запад нема никаквог идентитета сем једног јединог – а то је србомржња.

Без србомржње, без русомржње и мржње према човечанству – нема ни Запада, нема ни идентитета западног човека.

Поред србомржње, русомржње и мржње према човечанству, постоји још једна урођена мржња у западног човека – то је мржња према Природи.

Западни човек је природомрзац, западни човек мрзи све што није он сам, мада и себе самог, притајено и подмукло, мрзи.

Србомржње има и међу генетски слабим и болесним Србима, међу хибридним и вештачким Србима, међу несувислим и бесловесним Србима.

Али, они су нека друга прича!