Лирика вечног тренутка

Србска болећивост је узроком србске пропасти.

А болећивост је последица неосвешћивања осећајне душе.

Осећајна душа без свести постаје болећива душа, душа која је закржљала у духовном развоју.

Освешћивање душе јесте превођење душе у свест, узвођење и спајање душе са духом.

Када се, у нашем бићу и суштаству, осећање сједини са свешћу, тада се наша душа сједињује са Божјим Духом.

После тога, ми нисмо више само осећајно биће, већ биће које је истовремено и осећајно и мудро.

Већина србског народа није ништа чинила на освешћивању своје осећајне душе.

Тако смо постали болећиви, и наивни.

Постали смо народ задушна баба, како се то песнички и сликовито каже.

Наиван човек је осећајан, осећајан до болећивости, али без свести и самосвести, без божанске мудрости.

Болећивост је наивна, детиња сажаљивост.

То је болећивост задушне бабе.

Србска неосвешћена осећајна душа и јесте узроком свих србских страдања.

Из болећивости и бесловесне сажаљивости, Срби у свој дом примају и највеће душмане своје, који ће их, у даном тренутку, изненада, подмукло и мучки, заклати на спавању.

Сада, јасније него икада раније, видимо докле нас је, као народ, довела наша болећивост.

Најружније приче о нама причају управо они које смо, из сажаљивости и болећивости, примили у свој дом, они које смо хранили, неговали, лечили и спасавали у свом дому, они с којима смо делили своју државу, своју родину, своју дедовину.

Нас ће, на концу конца, овако болећиве и неосвешћене, из нашега дома, из наше државе, из наше Србије протерати они с којима смо несебично делили све што смо имали и све што нисмо имали.

Залуд нам осећајна душа, ако немамо божанске свесности и свести!