Јеси ли се икада окренуо, брате,
док си одлазио и остављао родну кућу
да увре у капљицу жеђи за љубављу,
јеси ли видео како тоне
у крш херцеговачки
уплакана и крута
и жели да легне на нечије очи,
да одмори успомене,
да се сакрије под плавичасте кише,
да не чује планина како отежало дише
окована гвозденим прозорима.
Јеси ли гледао драги,
како се нагиње за твојом сенком,
топла као хлеб испод саћа,
блага као причесно вино,
и јеси ли видео како тихо гасне,
као дрхтај звона што мине,
док се стапа са душом Херцеговине.
А пре него што је прсло сунце
и разлило се у капљице росе,
имала је децу и бајке,
и растрчане ножице босе,
и многе очи меке као различци
у сред жита,
и грло за песме и псовке
и све, све је имала
док није прсло сунце
и разлило по свету
момачке снове и девојачке увојке.
Еј, пријатељу драги,
боли ли те поглед уздрхтали
док твоја кућа стара
плаво ишчезава,
свакога Аранђеловдана изнова,
док јој окрећеш леђа
на годину дана,
зарад сомуна
и белих господских дланова
журећи да узмеш радост
и црну муку
– успех у једну,
стрепњу у другу руку.
Јеси ли се окренуо, пријатељу…