Ту где вода на снег замирише,
где к’о саће топе се сванућа,
цвет најлепши у венцу рудничком,
славно село, Горња је Црнућа.
Још се чује песмом девојачком,
и чобанским звеком меденица,
памти дане од Милоша кнеза,
када беше српска престоница.
Загрљени недрима планине,
храстови се шире поносити,
ту још људи, к’о у старо време,
и на вука смеју ударити.
Најлепше су вечери у лето,
за Петровдан, иза првог мрака,
тад се свици јуре и прегоне,
од Клупице па све до Осјака.
Ту где срце од лепоте стане,
где престају рудничка беспућа,
први бисер шумадијске круне,
моје село, Горња је Црнућа.