Лирика вечног тренутка

Боримо се за Слободу, јер Бог се обраћа само слободном човеку!

Ни Створитељ, ни Васељена, ни Богови и Богиње, ни светлосна и божанска бића из Вишњих светова никада не разговарају са робом.

Роб не може бити Човек, не може бити Личност.

Бог тражи Личност, Бог се обраћа Личности.

Бог се настањује само у Слободно Срце.

У поробљеном срцу не обитава Бог.

Ово добро знају Бели Срби и Беле Србкиње, добро знају и живе то што добру знају.

То је Завет Белих Срба.

Тај Завет каже: бори се за Слободу!

У поробљеном свету, гле! Бели Срби и Беле Србкиње, упркос свему, упркос свим искушењима и претњама, живе Слободу.

Живе Слободу, зато што су победили страх.

Ко победи страх, бива слободан!

Не можемо бити слободни, све док не победимо страх.

Слобода је услов и почетак сваке духовности, сваке мудрости.

Међу робовима нема духовних и мудрих, нема Личности.

Бог је слободан, Космос је слободан, Васељена је слободна, звезде су слободне, сунца су слободна, па зашто онда и Човек не би био слободан!

Дужност нам је да будемо слободни.

И у поробљеном свету, наша је света дужност да будемо слободни.

Слобода је у нама; Слобода је у нашем Слободном Срцу.

Ослободи Срце, па ћеш бити слободан!

Не може нико да тежи ка Слободи, да се бори за Слободу, ако му је Срце поробљено.

Сви ви који сте од Рода Белих Срба: ширите поробљеним светом Светлост Слободе!

И то је ваша света дужност.