Рођаци моји, шта рећи у овом тешком часу?

Србогнев не јењава,

само се захуктава и мења кринке и оружје.

Иду на нас хорде зла,

оне слабе међу нама намамљују слаткоречивим понудама и ситним талирима,

буше кроз земљу,

газе нам коске под њом,

скрнаве гробове,

ударају на све што нам је свето,

вуку нам по прашини јунаке,

палацају својим мразним језицима

и клевећу један мученички народ,

напаћене душе.

Нама су наменили судбину ишчезнућа

и неће стати до последњег Србина.

Нису први,

а ни последњи који су тако наумили,

па су се преварили.

Тих цивилизација које су тако снурале* више нема,

а ми смо и даље ту,

живи,

мало угрувани,

мало олупани,

али и даље стојимо и постојимо и пркосимо

на овој балканској ветрометини!

Оно што ми се каже,

морамо бити спремни за све битке које нам предстоје,

за одбрану крова и оџака,

колевке и дединог гроба,

за одбрану живота по мери Човека.

То нам је једино извесно,

то нам је усуд и запис по ком се равнамо.