Душица Душка Милосављевић: Тајна времена


 
На осунчаном степеништу тврђаве камене
сео сам да погледам пут скривене тајне,
орило се питање језика нечиста
о свакој од мисли вечите, трајне…
Пут ми се чинио преко облака
див ми је пружио сабљу окова,
ловац ми гонио стадо камена,
а јарам окивао грехе времена.
Све се чинило апсурдним у трену.
Свака мисао бесмислена беше,
ал окови грехова турпију нудише
са јасног знамења врлине највеће!
Када кланац постаде мрачан
и страшан клобук речи потече,
тада се стресох од просте језе
то окови спадоше с душе рањиве!
Греси се винуше пут облака дуга,
див их сасече у сабљу окова,
ловац их скамени у стада нечиста,
а време им накачи јарам векова!
Све се пут муње изгуби у трену,
ја и даље пребирем разум изнад свести,
из несвесног стања муња мене прену
и све мисли опет у несвесно смести!
 
S-08-1.Creation (finished).A
(Рад Татјане Кришков)

Постави коментар