На пољу ливадско цвеће, лагано се на ветру њише

и као да каже,

тише, тише,

ако хоћеш да чујеш небеску песму,

песму из давнина, само тише, и нека те благо

опије природна хармонија.

Само лези испод дрвета овог,

загледај се у крошњу његову, и пусти нек ти природа пева,

нек ти дарује среће мало, да се сетиш ко си некад била,

нек те занесе, нек те понесе,

музика горских  вила.

Чујеш ли како лишће трепери, како дрво свира,

лагано трава шушти о, каква дивна хармонија!

Тихо, полако, нек те врати у детињство на лепше дане,

кад си чак и у сну једва чекала да нови дан сване.

Зато слушај ову прелепу сонату,

да будеш опет са природом складна,

да ти дарује оно што си давно изгубила,

да живиш и будеш срећна,

ма где год била.

Јер природа је дар за душу…

Једнога дана и ти ћеш

бити горска вила.