Лирика вечног тренутка

(Посвета: Милици, Јадранки, Бранислави, Татјани, Александри, Верици, Владану, Марку, Милану и Милораду, дичним и поноситим Србкињама и Србима.)

Само Србин може да осећа светски бол, само Србин може да пати и болује када неко други страда и пати у ко зна којему делу Света, у ко зна којему кутку Васељене, у ко зна којему сазвежђу и звезданом јату.

Само Србин може да мисли Срцем и осећа Душом, само Србин може да покаже Милост и Самилост, само Србин уме да живи и умире за Љубав, само Србин зна да су сва бића у свим световима Једно Велико Биће, Једна Велика Душа и Једна Вечна Љубав.

Само Србин може бити Србин, а Србин је Онај који није од Овога Света, Онај који је дошао из једног далеког сазвежђа у којему влада Ред, Склад, Љубав и Савршенство, из далеког сазвежђа које су стварала светлосна, духовна и божанска бића, бића Љубави, Лепоте и Доброте, бића која су после низвођења на Земљу сама себе назвала Србима.

(Србски Витез са својом Вилом на Ромоме Вуку језди низ Свете Вилин-Гајеве.)