Лирика вечног тренутка

Уверен сам, да ви већ знате све ово што ја знам, све ово о чему пишем, а можда и више од мене знате!

Никада себе нисам уздизао изнад ближњих, изнад пријатеља и читалаца, изнад других људи; увек сам себе видео само као једног од вас, само као једног од нас.

Моја знања нису моја знања, моја поезија није моја поезија – све је то наше, заједничко, опште, светско, космичко и божанско!

Сви ми заједнички радимо на себи, сви ми заједнички радимо на лепоти, доброти, чистоти и љубави.

Сви смо ми Једно Биће и Једна Душа.

Ако нисмо свесни тога, онда ћемо много патити због тога!

Сва наша патња је од незнања.

Незнање је највећи грех.

Незнање је отац свих греха, свих грешака, свих заблуда, свих опсена.

Сваки ми је дан као један цео живот.

Сваког дана почињем све испочетка.

Свакога се дана изнова рађам и изнова умирем да бих се поново родио.

Свакога сам дана другачији.

Никада нисам имао два иста дана у веку.

Данас нисам онакав какав сам јуче био, нити ћу сутра бити овакав какав сам данас.

Час сам горе, а час доле!

Дижем се и падам – из дана у дан, из часа у час.

Некада високо узлетим, па се суновратим.

Винем се небу под облаке, па треснем о ледину.

Моји пријатељи ме увек другачијег виде.

Никада ме двапут нису истог видели.

Никада ме двапут, ни у једном једином дану, нису истог видели!

Мењам се онако како се сазвежђа и звездана јата мењају, онако како се планете и сунца мењају, онако како се сва бића сушта у Васељени мењају.

Бити духован, то не значи: бити залеђен, бити замрзнут, бити окамењен, већ, напротив, бити у вечној мени и промени, бити жив – бити другачији!