А сељак, ко гнездо, ко стреха,
стрпљиво ради и чека
да од птића дорасту до човека:
– Нека иду, само нека се не муче као ја!
Све ја боље него превртати
ову црну и чемерну
што рађа муку и немаштину!

Сељак чека и сету крије иза осмеха
и за све му крива киша и суша
и неплодна њива.
А поглед му лута трагом оног пута
којим су до јуче долазили из школе,
па заболе неке кикице туђе,
или два ока жарка што се смеју без престанка:
– Ено она мала иста наша Анка,
а овај дечачић, локнави, плави, леп као сан,
пресликан наш Милан!

И тако, одмакне време,
неке се птице врате,
неке скрену с пута,
неке свију гнездо у другом делу света,
а сељак, свеједно, пати.
ако се не врати, стрепња га мори,
ко зна како се само у том суровом свету бори,
а ако се врати, грца од једа:
Ако сам морао ја, што и оно
у небо да погледа!

и зато, кад сретнеш сељака,
не питај шта му тиња испод веђе скрито.
Туга је то, и није зато што не роди жито!