Ова спознаја, може да се нађе, или да до нас дође само из Акаше. Ово засигурно није својом вољом и жељом смислио наш песник, већ само примио и нама обелоданио, чинећи то свакодневно, и предочио оно што му је дато да пренесе и објави.
У ово ће ретко ко поверовати и ово прихватити, а још мање о овоме размишљати, осим Белих Срба. Бели Срби су потпуно овога свесни и упућени у сва збивања овога доба.
У свакодневним разговорима о разним питањима ове природе, са многим људима, може се закључити да огромна већина њих, али без увреде, живе живот животиња, и то не обичних животиња, већ животиња које своје дане проводе у кавезима где се најбоље и најсигурније осећају. Што год је кавез чвршћи и са што дебљим решеткама то је бољи. Па чак, ако и сами примете да кавез није довољно чврст, они ће га појачати да буде што поузданији и да се што више изолују од Спољног света или истинских спознаја. Све ван кавеза и програма који је за њих направљен за живот у кавезу, за њих је непојмљиво, нестварно, лажно, немогуће, непотребно, невидљиво, непостојеће, увредљиво, не желе ни о чему да разговарају нити са било чиме да се суоче што је ван њиховог програма.
Ако из неке тешке потребе и морају да напусте кавез, по обављеном послу настоје да се што пре у њега врате.
Можда ће ово некоме звучати и нестварно и чудно, али ја се са овим сусрећем свакодневно, своју околину доживљавам на овај начин. Ово што написа, то је у најкраћим цртама обзиром да не волим писање, већ више размишљам и посматрам, и чудом се чудим многим стварима!
СРБСКИ ЖУРНАЛ
(Сварог – Бог Светлости)
Ова спознаја, може да се нађе, или да до нас дође само из Акаше. Ово засигурно није својом вољом и жељом смислио наш песник, већ само примио и нама обелоданио, чинећи то свакодневно, и предочио оно што му је дато да пренесе и објави.
У ово ће ретко ко поверовати и ово прихватити, а још мање о овоме размишљати, осим Белих Срба. Бели Срби су потпуно овога свесни и упућени у сва збивања овога доба.
У свакодневним разговорима о разним питањима ове природе, са многим људима, може се закључити да огромна већина њих, али без увреде, живе живот животиња, и то не обичних животиња, већ животиња које своје дане проводе у кавезима где се најбоље и најсигурније осећају. Што год је кавез чвршћи и са што дебљим решеткама то је бољи. Па чак, ако и сами примете да кавез није довољно чврст, они ће га појачати да буде што поузданији и да се што више изолују од Спољног света или истинских спознаја. Све ван кавеза и програма који је за њих направљен за живот у кавезу, за њих је непојмљиво, нестварно, лажно, немогуће, непотребно, невидљиво, непостојеће, увредљиво, не желе ни о чему да разговарају нити са било чиме да се суоче што је ван њиховог програма.
Ако из неке тешке потребе и морају да напусте кавез, по обављеном послу настоје да се што пре у њега врате.
Можда ће ово некоме звучати и нестварно и чудно, али ја се са овим сусрећем свакодневно, своју околину доживљавам на овај начин. Ово што написа, то је у најкраћим цртама обзиром да не волим писање, већ више размишљам и посматрам, и чудом се чудим многим стварима!
(Павло Калина: Кумова слама)