Волео бих да ме понесе ова музика

што је старац свира, у сенци старе врбе

на чаробној виолини

што ти се са душом игра,

где ти  у тренутку све почиње и све престаје,

сва моја туга и нада,

сва моја воља и срећа,

све у истом трену одлази,

све се у истом трену враћа.

Та чаробна виолина у руци старца,

магичних прстију

што свира мелодију живота,

где се преплићу осећања,

где се сунце рађа и нестаје,

где месец сија

и где настаје

звездана прашина.

Тај моменат, тај трен, који ме је обузео

и оставио без даха,

где се препозна душа моја,

као луталица која тражи,

моја душа

нешто тражи.

Тај старац, та чаробна виолина, та мелодија,

и моја душа,

о да ли ћу наћи,

о да ли ћу се наћи!