Још сам у раној младости схватио, да је, напросто, немогуће живети са сврхом и смислом у овоме свету, ако нисмо повезани са оностраним, тајинственим и духовним световима.

Мени је бар све време бивало немогуће опстати у овоме свету, и живети са сврхом и смислом, без помоћи светлосних и духовних бића из Оностраног.

Моје духовно буђење и освешћивање почело је, како рекох, још у раној младости.

Све је то ишло преко поезије и кроз поезију.

Да нисам од Вишњих светова примио песнички стваралачки дар, ко зна како би мој живот текао у овоме свету!

Некад ми се чини, да би ми без песничког дара све било бесмислено.

Зато је поезија за мене више од поезије, више од уметности.

За мене је поезија религија, а, вероватно, и више од религије, више од сваког учења, више од сваког знања и сазнања у овоме свету.

Кад ја за себе кажем да сам вилењак у свету људи, онда тако и осећам и мислим а и знам.

Ево, већ имам шездесет и осам година, а још се нисам привикао на свет људи, још нисам пристао на њихова правила игре, на њихов задат живот.

Свет људи јесте свет кастрираних медиокритета.

Сва људска учења (поготову западна!) имају један једини задатак: да физички, умно и духовно кастрирају (ушкопе) човека.

Да од човека слободне душе, слободног ума и слободног духа направе харемског евнуха.

Да створе ушкопљеника који неће имати ни свој став, ни своју поетику, ни своје мисли, ни своје снове и визије.

Све философије, све религије, све идеологије, све психологије и психијатрије имају управо тај задатак: кастрирати слободног човека још у раној младости.

Направити евнуха, направити персону, направити корисног идиота, направити роба.

Вилењак заувек остаје туђинац и странац у овоме свету.

Он не припада овоме свету.

Он због неких својих кармичких послова и задата борави у свету, али никада ниједним делићем свог бића не припада овоме свету.

Он је степски вук, он је вук самотњак.

Без помоћи светлосних и духовних бића из Оностраног, он не би могао опстати ни један једини тренутак.

Ово су моји најдубљи увиди, моја најдубља познања.

(Душица Милосављевић: Дивотни плес светлости и сенки)