МАЛИ ПЕСНЧКИ ЕСЕЈ

Моје ми дубоко осећање срца – а то није само једно од осећања срца илити најдубљег унутарњег суштаства, већ, пре свега, онострано, тајинствено и мистично сазнање – казује, да поезију, надасве, могу да пишу само танане, узвишене, племените,  пробуђене и освешћене божанске душе, оне вилинске и вилењачке душе које нису од овога вештаственог, материјалног и материјалистичког света мађија, превара, лажи, обмана, илузија и опсена.

Песнички речено, поезију могу да пишу само ретки, само неки, само повлашћени и посвећени, само они који су изабрани од светлосних и божанских бића из Вишњих духовних светова за стварање поезије.

Одувек сам, свим песничким, духовним и душевним бићем својим, подржавао младе песнике и песникиње, а што сам старији, гле! све их више подржљвам, све их више бодрим и соколим и, без сумње, све се више радујем сваком њиховом стваралачком успеху, успону и напретку.

Светлана Цеца Рајковић јесте, уистини, талентована, даровита, расна, самосвојна и самобитна песникиња лирске вокације, лирског, тананог, осећајног песничког унутарњег гласа, поја и пева.

Реч је о ретко даровитој младој песникињи која пева срцем и душом, која истражује и открива своје најдубље унутарње светове, и, зацело, која живи своје песме, снове и визије.

У поезији Светлане Цеце Рајковић ми наслућујемо, осећамо и препознајемо један лепши, праведнији узвишенији и дивотнији свет, свет красоте, доброте и љубави, свет у којему се живи са духовном сврхом и божанским смислом.

Песме Светлане Цеце Рајковић, марљивом и посвећенм читаоцу, улазе у крвоток, у срце и душу, у најсуптилније унутарње суштаствено биће и, ту остају за сва времена, да живе и надахњују посвећеног читаоца, за неке нове и будуће, лепше и дивотније песме о љубави.

Свакако, нећемо нимало погрешити, ако поезију Светлане Цеце Рајковић сврстамо међу мисаону (рефлексивну) и љубавну лирику, лирику која буди, освешћује, оплемењује и обогаћује.

(Светлана Цеца Рајковић)