У срцу једног бића и дубини његове тишине,

стоје двери вечно сјајне.

Силом која имена нема

оне јесу постављене.

Оне крију врело свето,

где извире дах живота

као река светлих боја,

као пламен плавих очију…

Неугасли плам…

из срца свет таче,

боје се помешаше

да светло светли јаче…

И зраке своје шаље,

зраке звезде плаве

да љубављу сија

и светло шири даље!

Велика је тама свемир обавила…

решила  да сломи свако срце мало,

да убеди моћне да време је стало

и да одсад само куца срце таме.

Али залуд!

Ко у жељи помраченој

таче двери сјајне сада,

сажиже му пламен свети

плавим светлом прсте тада.

Нек изгори у својој злоби

све што на пут стане сада :

светлом пламу  звезде плаве,

златној боји Свете славе

и сребрној звезди белој…

Нек из неба пламен пада

да завлада љубав, правда!

И да песма сад се чује

која плови међ звездама…

Арија је светих она

испевана кроз свет снова,

обојена и болом и срећом.

Погледај, о Божији светли сине,

упри срце кћери Божја,

сад ка небу и светлости!

Види како сија свето,

Плава Звезда, наше жезло.

Дошао је свети час!

Окове са душе твоје

сине, кћери, Божје дете

жезлом сјајним да истопиш

пламом Творца, ватре свете!

И да срцем вечно гледаш

и да душом живот бојиш,

да се никад тами не даш

јер без Творца не постојиш!

И засјаше очи дечје јер се снови стварају у њима.

У њиховим светим и топлим срцима.

И чудо се деси сада!

Засијале Звезде плаве, беле и сребрне све

јер оне су искре свете у Творчевој руци вазда.

Засијале, запевале

арије са нама сада,

да занавек и заувек

љубав сјајно свуда влада!