Песма белих Ура

Запамтих сваку реч на гранчици коју ми птица донесе,

нисам се питала откуд баш сада она долете,

знала сам да си је послао на крилима Стрибога

и да си ту гранчицу извадио из венчића моје косе!

Запамтих позив који си ми у духу рекао

ништа снажније се није оваплотило до мириса цвета мога

јер у руци си га држао, муњама светлим окупао,

знао си да га чекам, а тренутак си свети чекао!

Осетих твоје присуство на разини овој сада

и све паучинасте нити што их Мокоша некад је ткала

добих у новом руху хаљине ланене беле

и добих причешће бесмртно из небеског светога грала!

Знам, срешћу те у појавном облику овом

када време дође и Дажбог пошаље кишу

и када Сварожић засија да на свим половима растера таму,

виле ће држати перо, да у Акаши вечност запишу саму!

Живим за тај тренутак небеске правде твоје

у мени је љубав твоја, снага и светлост неугаслог плама,

штит сам ти поставила оружијем деснице своје

из срца направљеним да таму љубављу слама!

Са мном је Велес који ме снажи храброшћу и славом

и Симаргл, твој пријатељ верни у вучјем облику саздан

и душе предака под коловратом сјајним

и свети дарови душе твоје под именом тајним!

О, како дивно мирише гранчице цвет!