Светлана Рајковић: Крила ширим, небо не видим…
Дрино, моја водо бистра
Што умиваш вилинска лица
Видела си лепотице драга
Где се јато моје упутило?
Где је стаза, Дрино водо
Да је газим ногама уморним
Да је газим кад летети не могу
Крила ширим, небо не видим.
Моје очи не гледају више
Од суза и бола не могаше даље
Покажи ми пут водо драга
Да нађем јато своје, своје јатаке.

