Есеј о поезији Милорада Максимовића

Ретко ко може да проникне у најдубље тајне постојања, да се срцем сједини поново са Творцем и својом суштином. То могу само посебне душе, праисконске Силе Светла и Свете ватре које су исте на свим разинама вечности на којима истовремено обитавају!

Милорад Максимовић ту тајну Творчеву управо потврђује и обелодањује, овде на Мидгард -Земљи, својим присуством и постојањем. Кроз његове песме тече животворни и космички пламен, који силом самог Творца делује на свет и људе! Освећен, једном заувек, силом највећег  Светла и Творчевог плама, он зна колика је снага исказана кроз живу реч и колико је спасоносна за свет и људе, јер Свети плам ватре неугасле директно таму отклања, попут сребрних искрица на Светом жезлу, попут светлосних муња  које бљесну у ноћи, директно сажиже све што није љубав!

Тако делују његове песме, директно осветљавају постојање, испеване у Творцу самом, а оваплоћене кроз његово светло срце! Јер он ствара из срца, пише из срца, говори из срца, а деловати из срца могу само они који једном заувек спознају ко су, спознају своју бит и своју суштину.

Обратите пажњу на истицање појединих светих речи у његовој поезији, нагласите их у читању како би вам се отворили канали светла да спознате своју суштину. Јер ја је спознах још од прастварања, од првог даха у Вечном пламену!

Благослов Творцу, Љубав и Светло нека вас воде!