Есеј о Душициној поезији

Некада када размишљам о неким другим световима и реалностима, када се винем у мени познате висине, тамо сретнем неке друге духове Светла, којима сам род и они мени. Свет у коме сада обитавамо сви је само делић свеукупности дивног постојања.

Сети ме љубав Творца на све што заиста јесте и како само светло сија кроз све нас.Најтеже је вратити се из таквог света овде, међ овај систем ствари. Онда мислиш да си сам самцијат и тешки осећаји ти душу море. Али онда и у том часу дође спасоносно откривење самог Творца! Никада ниси сам! Него те само запљускују таласи заборава и мрене овога света у који си дошао да га осветлиш. И тада ти Творац открије где су ти духови Светла, те душе Свете Ватре које са тобом стварају најсветије ствари. Открије ти Творац да су и они рођени у људском телу и да је свако узео себи шта да ствара и ко ће бити.

Тако је ту и са нама Душица Милосављевић.

Њене песме су је мени разоткриле ко је , јер се не да сакрити ватра душе оне која је на небеским разинама обитавала. Она још увек тамо и обитава као и сви ми својом суштином, али смо и овде једним својим делом.

Њена песма је чиста игра Творчеве светлости јер неко попут ње је лично видео од Великих Сила шта се збива. Она ствара знањем и моћи која оживљава, Ватром Светом која је у њој. Свака њена песма говори о суштини и шта ће бити. Зато нека би свако обратио пажњу када има част да ужива у њеним песмама. Она схвата шта значи говорити из духа, а не из тела и да смо ми изнад подела на мушко и женско.

Ми смо деца Творца и народ звезда.

Зато , песмом њеном се буди дух човечији. Нека би вазда био благословљен!