Није важно колико имам година, јер ја, истовремено, имам све године овога света и немам ниједне!

Године дођу и прођу, и изнова се врате.

Али оно што је сушто и битно у нама, то нити стари нити се, пак, мења, већ вечно бива и јесте – сушто и битно!

Бели Ури уопште нису бројали године, јер су живели Вечан Живот у Вечности, стварајући и рађајући децу кроз столећа и тисућлећа.

Они и данас живе, само што их ми не видимо.

А не видимо их, зато што смо пали у Таму, у Невидију.

Ако их ми не видимо, то не значи да они не постоје!

Штавише, они су постојанији и присутнији од нас.

Ми данашњи, овакви какви јесмо, много што-шта не видимо, али, то, ипак, постоји!

Све што је сушто и битно, то ми, данашњи, нити видимо, нити чујемо, нити осећамо.

Ми, данашњи, видимо, чујемо и осећамо само оно што није сушто и битно, само оно што је привид и опсена, само оно што је дим и магла, док суште и битне ствари пролазе мимо нас, а ми их не видимо и не запажамо, јер смо пали у Таму, у Невидију.

Белог Србина и Белу Србкињу никада не питај за године, зато што они уопште не броје године, а столећа и тисућлећа броје само понекад – кад су докони, тек забаве ради!

Извориште и Увориште Белог Србства није у овоме свету, но с ону страну Обзорја Догађања где нема ни година, ни столећа, ни еона, већ само Овај Тренутак Вечности, већ само Ово Вечно Сада.

И, заиста, није битно колико имам година, јер ја, истовремено, имам све године овога света и немам ниједне!

Године дођу и прођу, и изнова се врате.