Небо расецају
од сребра гаврани,
црвенооки ждрали дуговрати,
соколи брзани
и орли једноглавци.
Гачу вране,
цвркућу врапци.
Код креја
увек нови језици.

Он – можда му је име Јован,
одлази са Шароњом и Рудоњом,
и меденицом – звончицом,
напуњен њеним очима –
сјајницом и сузницом.

Она – не знам јој име,
(можеш је и ти имендаровати!),
испуњена је, испуњена,
и полетна, полетна,
гледа изнад звукова
и стољетних храстова.

Руке вредне,
несвесно или свесно,
испод појаса стиска, прсте свија.

. . .

О н – о н,
ускоро ће дати
неки знак.
Њему знам име:
зваће се Или-ја.