Сабахлето ми из руке

једе своје лишће

Ми смо пријатељи

Ми ослобaђамо време

из орахове љуске и учимо

га ходати

 

Време се враћа у љуску

у огледалу Светог Вида је

недеља

у сну се спава

уста истину зборе

Уста Свевида говоре

истинито

моје око силази

према љубљеном

гледамо се говоримо

немуштим говором

Волимо се као сан и

памћење

cпавамо као вино у

шкољкама

као море и зраци крви

волимо се као божур и

сећање

пуног месеца у Соко Бањи

Ми смо овде уплетени

у прозор

они нас гледају

с Београтcке улице

време је да се санак

најзад cпусти процветали

да непрекидно срце куца

у огледалу срца

Време је да настане време

мракоблесне орканпостеље

разаткане из сна у сан

у сабахнедељни дан

Свевиде отвори ми прозор

са Сокограда

ту ми занавек оста

вера љубав и нада

 

(Јагода А. Маринковић)