Око камене куће,

лаванда, нана дивља и

још стотине травки здравки и

плодова што дрвеће сипа благородно

У дворишту  јутром зека

даном веверица а

 распричаних и распеваних птица

…тек….колико има…има…

А опет  –

тамо је тишина

Све је тихо а опет  – и није.

Чује  се земља,

шум лишћа …. 

У шетњи сретнеш се

са младим храстовима а

 и са оним старијим, озбиљнијим.

Има ту разног света.

Ту су и крушке и клека

и шљиве и…

а свако у расположењу за причу.

Време  у Тијању  чини се – као да стоји.

У ствари времена тамо и нема.

Време тамо – Ветар Бели – не доноси.

Ветар Бели – донесе понеки шарени облак

понеку кишу….

Ветар Бели тамо – помилује лице

и очешља косу!

Корак који се прави тамо  – лак је!

Земља те носиии

а камен се радује када га сретнеш!

Заиста, Дом Владана Пантелића

у Тијању је Чарима опасан!

 Чар по Чар – Чари које у  лету дарују Чар очима,

Чар Душама, Чар Срцима!