Светлана Цеца Рајковић: Богиша

Богиша
И чујем често нежан глас како ме дозива
у мојим сновима, у мојим визијама…
Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,
али никог не видим.
Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку
окружена храстовом шумом
и док сам слушала дивне приче мојих звездица,
зачух опет онај диван гласић.
Звездице се ућуташе,
као да се поклонише,
као да препознаше,
а и јесу препознале
тај диван глас.
Све је утихнуло…
Космос је постао тих,
тај глас и Божанска бића воле,
воле да слушају…
И осетим да је ту,
ту одмах поред мене.
И опет га погледом потражих..
И гле!
Изненадих се, тргох се, ту је,
ту је поред мене.
Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…
Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.
И јасно ми је зашто сви ћуте,
зашто све утихне када се он појави,
зашто Богови занеме.
Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку
и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,
бојом Космоса.
Цео Космос је тај цвет!
Плавичаста боја се ширила
и носила је као ветар глас тог дивног цвета.
Певао је цветић малени,
певао је Космос цео.
Слушала сам песму дивну,
враћала ме кући мојој…
Немо сам стајала и гледала дом свој.
Цветић ми је песмом слике доносио…
И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!
И као да сам спознала мој мили цвет,
срце се имена његовог сетило.
“ Богиша!“, узвикну срце у мени
и пробуди ме јак бол….


Предивна лирска песма, Плава Вило!
Благодарим, Бели Вилењаку
О како си сретна Светлана, када си певајући свет гледала и слушала и свима нам слику и музику пренела.Ето, све је ту око нас. Одговори на сва питања, сумње су ту, само треба добро слушати и гледати.Магли и опсена и нема – јер не постоје, јер смо их ми сами и створили – или нам их је неко понудио а ми узели. Али што смо узели можемо и вратити ,,дародавцу,,.
Вило лепа, лепо си то реклс, опсене и лажи су нам дали, ми их враћамо.