Лирика вечног тренутка

01

Седим испод моћне крошње ораха и зурим у далеке врхове топола што се њишу и повијају на умилном западном ветру.

Небо је бистро, јасно, дубоко, широко, бескрајно и праискони плаво над несагледном банатском равницом.

Овако плаво небо нисам још од детињства видео!

Плаво небо и плаво Сунце што плови небесним сводом!

Шуморење ветра у крошњи ораха делује чудесно смирујуће, и ја склапам очи те урањам у тишину дивотних унутарњих светова.

Замишљам царску љуљашку на којој се љуљам између сазвежђа, сунаца и светова.

То је једно од мојих најомиљенијих тиховања, које сам још у детињству научио.

02

Од детета сам сневао и маштао да летим.

Желео сам да будем птица, било која птица, а највише орао.

Птицама сам завидео на крилима, на слободи коју они што немају крила никада неће доживети.

Завидео сам и облацима.

Знао сам сатима да зурим у облаке, да им се дивим, да маштам о њима, да пловим с њима.

Ако немаш крила, или ако ниси облак, говорио би ми тајанствени унутарњи глас, онда не можеш ни бити слободан!

Колика су ти крила, толико ћеш и бити свој!

03

Растао сам у Природи, у високим горама, где у мојему окружењу скоро да и није било друге деце.

Био сам од јутра до вечери упућен само на себе, на своје снове и на Природу.

Моји ми родитељи никада, ни на трен један, ништа нису ускраћивали.

Пустили би ме да живим свој детињи живот, да сневам и маштам до миле воље, да се пењем на дрвеће, да јурим за веверицама, лисицама и зечевима, да правим уставе и воденице на потоцима и горским слаповима, да берем шумске јагоде и купине, да правим лук и стреле, да ловим ракове испод поточног камења.

Таквих родитеља нема више!

Мука је настала када сам кренуо у школу.

Нисам желео да седим у клупи са другом децом, нисам ни умео ни хтео да се играм с њима, нисам их уопште подносио.

Чим би ми неко дете пришло, одмх би се потукао.

Желео сам будем сам, посве сам.

Нико тако није мрзео школу као ја тих дана!

У школи су говорили да сам асоцијалан, те да морам да се социјализујем, како бих могао да пратим наставу с другом децом.

За мене је та реч била страшна, као и све друге туђице које и дан-дањи чујем, и ја сам је тумачио на свој начин.

Разумео сам да је социјализација исто што и шкопљење бикова, пастува и вепрова.

То је ужасно, говорио бих, и ја не смем дозволити да ми то ураде, јер сам још са четири године видео како је грозно и језиво шкопљење бикова, како се бик криви од несношљивог бола, док га шесторица људи држе у конопцима, како се мученик праћака ногама, како му жута и смеђа пена избија на уста.

И знао сам, да бика не можеш упрегнути у јарам, али зато вола можеш, у сваком трену, јер је ушкопљен и, јер на све пристаје.

 

04

Никада се нисам социјализовао, никада се нисам уклапао ни у један систем овога света.

Био сам и остао вук самотњак, степски вук.

Индивидуалац и својеглавац!

Више сам волео да ме и убију, него ли да се уклопим у неки њихов систем.

Лепша је и смрт, говорио бих вазда, од живота ушкопљеног човека!

Планетарно друштво и јесте друштво ушкопњених људи.

Најпре нас ушкопе, па нас одмах потом и поробе, зато што се ушкопљени људе уопште не буне, већ унапред на све пристају.

Неушкопљеног човека не може нико поробити.

Он се брани и бори до краја.

Спреман је у сваком трену да умре за слободу.

Ушкопљеник је страшљив и плашљив, пун страхова и брига, слабић и кукавица.

Он није спреман да умре за слободу; он на све пристаје, без бунта, без поговора.