Верица Стојиљковић: Есеј о Владану Пантелићу
Унук деда Николе, храброг ратника солунца, и не
мање важне бабе, народне исцелитељке, Обреније,
Пантелић Владан је растао у прелепом, планинском,
селу Тијање, тако близу а чини се и сасвим далеко од
осталог света. И од деде и од бабе наследио Владан је
да чује и разуме подзвуке – милозвуке причљивих и
исцељујућих храстова, чаврљање стотина врста
лековитих трава, чаробно појање птица, песме
прелепих вила из Манитог Вира тијањске реке Тијане,
зов вукова и најважније од свега, да чује, разуме и
борави у тишини Тијаније, тишини из које све извире.
Тишина Тијаније, води га путевима овостраног и
оностраног, Овосвета и Оносвета, стазама и путевима,
плавичастим светлима, само за њега обележеним. Тим
стазама и путевима путује Владан стално и са сваког
путовања доноси по комад плавила Сварогова, био то
Каменчић, Планина и Орао у Оку, рецепт за нечије
здравље, Љубав за срца усамљена, Музику за оне што
не чују, Доброту за зла овога света и Живот-Лепоту за
Васељену целу, како често сам каже.
Ово Чедо србскога Рода, поезију пише користећи речи
одавно заборављене или у трену осмишљене, па када се
први пут са његовим песмама сретнемо, чини се да
треба неки ново-стари речник да отворимо. А то су
речи лечилице, храбрилице, снагодајнице,
лепотоправилице, љубодајнице – чији звук милује,
додирује душу, срце, ум и тело.
Уме Владан Пантелић посвећени ратник у многа
овоземаљска и оноземаљска знања, да опаше муњом
сабљу ковану, спреми стрелу од Месеца и крене у бој
за Род Сварогов и коначну изречену Историју Истину!
Уме Владан Пантелић да чини и рашчини, сачини и
надчини, уме јер на путу његовом има сестрица
Звезданих пратилица.


Предивно, Верице!
Нико дивотније није писао о Владану Пантелићу!