Почиње киша,

краде се небу,

тихо шуми

и осваја ноћ.

Под древним је храстом

уснула вила,

на бијелом јој лицу

трепере снови.

Маглена сјена

пада на шуму,

успорава вријеме,

скрива ми пут.

Прилазим вили

кораком лаким,

потпуно миран,

гледам јој лик.

Ослушкујем срце

док играју сјене,

вила се буди,

засвјетли ноћ.