Суза ми у оку!

Пре ње ….  дошла Туга!  А

испред Туге …..  била Чежња!

О, Боже драги, опрост си ми дао – знам!

Дао си ми, јер си знао да ће ми у посету доћи

 све три ….  једна за другом!

 

Далеко је Љубљени мој! А опет и није!

Ранац белих  Облака он забаци на леђа,

узјаше Ветар са Знања планине и …. ето га,

пред вратима мога Сна !

Скинуо  са Неба златну Дугу,

везао у чвор машну,

ставио на Венчић  трава с Оносвета и

куца….

куцкају звончићи Тибетанци,

куцкају Бубице  Марице, срцу моме поздравице!

Љубав моја зна да не знам језик Чежње, Туге и Сузе,

па стигла, да ми помогне, да им каже,  да су  погрешиле!

Да су грешком пред врата мога Срца дошле!

А Љубав моја зна да говори све те тешке,

мени језике непознате и има Чар

да све три очара и Зачара!

 

О, Боже драги опрост си ми дао!

Опрост си ми дао, знам, још када

си ме небесним путем Својим

са Љубављу Оносвета мојом

на Овосвету упознао!

О Радост моја окитила врата,

Драги Бог се смеши и шапуће

Да, опрост сам ти дао!