ЛИРИКА КОСМИЧКОГ БОЛА

Поезија се не ствара умом, већ срцем и душом.

Отуда – а то поуздано знамо – поезију може да пише само (и једино!) онај ко је, преко срца и душе, повезан са Вишњим световима божанске лепоте, доброте, дивоте и љубави.

Мој врли пријатељ и Бели Србин, Миодраг Новаковић, ствара песме које неће остати записане само у земаљским књигама, него и у духовним и светлосним ризницама Небеске Србије, за неке будуће нараштаје, самосвесних и самобитних Срба, који морају доћи.

Поезија која тече, гле! наслов је књиге песама Миодрага Новаковића, књиге дивотне, а тужне и болне  лирике, којом ведсрбски песник, срцем и душом, сведочи о космичком болу Србства; о патњама и, ужасима, грозотама, злочинима и погромима чињеним, и вршеним, над Србима у најгрозоморнијој, икада постојећој, ватиканској творевини названој Независна држава Хрватска.

У тој држави-кланици, у тој држави јудео-кршћанских кољача и човеколиких зверова – држави коју су створили ватикански архи-рептили –  страдало је, на најсуровији и најужаснији начин, више од милион расних, аријевских Срба.

Тај космички бол – а ово моје најдубље унутарње биће, одувек, и осећа и зна! – никада неће бити поништен, нити опроштен, вразима и душманима Србства.

Стићи ће их, управо у тренутку кад се најмање буду надали, стићи ће их у часу кад помисле и поверују да им је, у Вишњим световима, тај злочин заувек опроштен!

Јер, сваки космички бол чека (свој) тренутак божанског поравнања и изједначења, о чему ватикански зверови, као и сви ини јудео-кршћански жреци и свећеници, уистини, појма немају.

Благодарност и част ведсрбском песнику Миодрагу Новаковићу, који је имао и срца и снаге и смелости, да испева песме о патњама и страдањима Срба, не само у ватиканској држави-кланици, већ свуда где србског рода имаде, кроз васцело двадесето столеће, те све до ових смутних дана, када се, на радост наших заклетих, а вековних, душмана и врага, растаче и Србство и Србија!

 

 КРАЈИНА…

Ископаше ти срце предивна Лико,

У цик зоре једне на каменом кршу,

Знајући да тада то не жели да види ико,

Хрватски син ти је камом искасапио душу…

Али дирнути руком крвавом он све је смео,

И нејач да нам затре, остави огњишта наша пуста,

Светиње да нам сатре, и уништи Крајишки народ цео,

Зато што иза њега беху, из Куће Беле,

лажљива и подла уста…

И сад док у туђини живим негде, у беди и на рубу,

У прњама изношеним старим, некад раскошном оделу,

Сетим се често вароши своје,

где први пут сретох своју Љубу,

И из даљине, у сновима замишљам тебе,

поново Србску и целу…

И очи моје сада су звезде угашене, које

Понекад свету овом суровом покажу сву горчину своју,

Али човека овде више нема ко би разумео трагедију Твоју,

Братство и Вера предака наших овде готово више

и да не постоје…

Тако у мени понекад, кад ме обузму чемер јад и вино,

На туђинској и мемљивој некој подстанарској плочи,

Засијају оданде из даљине туђинске и преке

тужна Крајино,

твоје од руке усташке

по ко зна који пут ископане очи…

Препевао песму „Симонида“, М. Ракића, М.Н. август 2015.