Твоје речи,

 Богињо Плавога Сунца,

умилне и топле као девојачка недра,

исцељују и у вечан живот враћају,

како ову моју душу,

сетну и болну,

 тако и она уснула горја у даљини;

ове беле и румене облаке

 на плавет-зеленом небу,

над нама;

 ова жута поља сунцокрета

и ове птице у лету,

пред нама;

све оне и све ине,

 овамо и онамо,

и свугде и нигде,

никад виђене и никад чувене

скитнице и сневалице,

просјаке и просјакиње,

вилане и вилинке,

песнике и песникиње,

што у овај свет залуташе,

као и ја што залутах,

 ко зна где, када и зашто,

 јер све је –

сем љубави наше,

која је одувек и заувек! –

привид,

варка и опсена

у овоме свету,

О, Богињо Дивотна –

Мајко Плавога Сунца,

Сунца Свих Сунаца

што вечно

светли у нама

грејући наша срца

у Студен-Ноћи Сварога.

(Негде у банатским пољима кукуруза и сунцокрета, под зелен-плавим небом и пурпурним облацима понад Вршачког горја, једног летњег поподнева 7524.)