Лирика вечног тренутка

Синоћ сам разговарао са једном од вас, једном од нас – јер, сви смо ми, уистини, једно Биће и једно Суштаство – и, био сам задивљен њеном мудрошћу, освешћеношћу и, надасве, чистотом душе и срца.

Сваки освешћен разговор бива, истовремено, и исцељујући.

Све што нас освешћује – у то сам се давно уверио – у исти мах нас и исцељује, зато што освешћење и исцељење иду упоредо, руку под руку.

Одувек сам се дивио онима који знају и који освешћују то што знају, будући да само знање без освешћивања скоро да ништа не значи у духовном и стваралачком смислу.

Она с којом сам синоћ водио угодан и дивотан разговор (рецимо, да се зове Светлуша Бела Србкиња) јесте Она која зна, Она која је пробуђена и освешћена.

Таквих ће, као што је Ова Бела Србкиња, бити све више у времену наступајућем, зато што Душа Човечанства мора да се узноси и освешћује у Светлости Љубави, у Светлости Стварања.

Бити будан и освешћен – то је сврха и смисао свеколиког нашег бивствовања; не само на Земљи, већ и у свеколикој Васељени, у свим овостраним и оностраним световима.

Разговор са овом Белом Србкињом – зашто не бих рекао то! – оплеменио је и обогатио моју песничку душу.