Човек је јак онолико колико је смирен.

Зато што снага извире из смирења, из тишине.

И један народ је јак онолико колико је смирен, колико верује у себе.

Што више верујемо у себе, све јачи бивамо.

Свуда је у свету немир, страх, паника и лудило.

Свет је у свеопштем рату, у рату без почетка и свршетка.

Сви ратују против свих, па и против самих себе, јер ни за шта паметније и нису.

Тај свеопшти рат свих ратова није рат Белих Срба.

Бели Срби не припадају свету, нису од света, и зато тај рат није њихов рат.

Нека свет ратује са сенкама и утварама, а ми ћемо се бавити собом, боље и више него игда раније.

Ми нисмо од света, и нас не занима свет.

Овај свет је, за Беле Србе, само један од тисућу тисућа светова у којима Бели Срби одувек обитавају.

Овај свет је, за Беле Србе, само једна од успутних и небитних станица на њиховом правасељенском пропутовању.

Белих Срба има свуда, у свим световима.

Одувек и заувек.

Чини се, само нам се причињава, да смо мањина, а, уствари смо већина.

Већина за Космос, за Васељену, за Створитеља.

За свет смо мањина, и нека за свет останемо мањина.

Шта нас брига за свет!

Ми нисмо од света, и нисмо свет.

Ми смо Бели Срби.

Ми смо изван света, изван свих материјалних и привидних светова, светова у опсени, у маји и омаји.

Ми смо у Свету Свести, у Свету Стварања, сједињени са Створитељем, са Извором Живота.

Ни наши послови и задаци нису од овога света.

Ми знамо своје послове и задатке које смо од Створитеља примили; ми знамо шта нам је чинити, како у овоме свету тако и у иним световима.

Ми све знамо, само што морамо да се присетимо свега тога што знамо!

Радити на себи, између осталог, значи и ово: присећати се и освешћивати своја сећања, сећања из далеке прошлости као и још даље будућности.