Лирика вечног тренутка

01

Вечерас сам, некако изненада (а све што је за нас битно и суштаствено, то нам се, некако, дешава изненада, у трену просветљења) дошао до познања, да се наш истински живот дешава негде другде, у неким вишњим духовним и божанским световима, а да ми, овде на Земљи, само опонашамо, подражавамо, имитирамо онај истински живот који негде другде живимо.

02

Заиста, ми смо овде само на пропутовању, а наше путовање – кроз овостране и оностране светове, кроз сазвежђа и звездана јата, кроз многе видљиве и невидљиве васељене – нема ни почетка ни свршетка: никад није почело (јер је одувек било) и никада се завршити неће (јер заувек јесте).

03

Нестаће, у неком добу које је пред нама, свеколика материјална Васељена; јер све што је материјално то пре или доцније нестати мора, то без престанка нестаје и увек изнова постаје.

Наш дух је вечан, наша душа је вечна и наш истински живот је вечан.

И када не буде било материјалне Васељене – нашег ће вечног живота бити!

Вечан је наш истински живот који живимо у Створитељу, у Извору Живота, у Водеану Љубави, а не ово опонашање живота, не овај привид од живота у материјалној Васељени.

 

04

На овај свет сам, у овом животном току, у овој инкарнацији, дошао само зарад освешћивања: зарад освешћивања свих својих прошлих и будућих живота и животних токова, свих својих путовања кроз многе светове у којима сам боравио, у којима јесам и у којима ћу (поново) бити.

Успут сам сам се заљубљивао и бивао заљубљен као нико на свету; успут сам се женио, стварао, рађао и подизао децу; успут сам учио, образовао се, завршавао некакве (а можда никакве!) школе; успут сам писао поезију и веровао у поезију (благодаран сам поезији, јер сам кроз поезију и преко поезије дошао до највиших увида и познања у овом животном току); успут сам… много тога је бивало успут!

Али, све што је успут, то и није битно!

Битно је моје буђење и освешћивање, битни су моји увиди из Акаше, битна је моја повезаност са Извором Живота, битна је Божја Љубав и Милост које ме држи, која ме води, која ме чува, штити и брани.

05

Вечерас мислим на све вас.

На сваког од вас – мојих вилењака и добрих вила – понаособ.

На сваку Белу Србкињу и на сваког Белог Србина, понаособ.

Мислим на вас, и све вас љубим.

Мислим на вас, јер не могу без вас, као ни ви без мене.

Мислим на вас, јер сви смо ми једно племе, једно јато и, сви ми путујемо и путујемо заједно.

Путујемо и путујемо… и нашем путовању нема свршетка.

Мислим на вас, и, у визијама се, повезујем с вама преко космонета; повезујем се с вама, повезујем са сазвежђима и далеким световима; повезујем се са свим драгим и милим бићима у свим васељенама, у свим космосима, љубећи све вас!

Није ми јасно, како је тврда реч волети (чији етимолошки корен још не могу да уловим!) посве потиснула дивотну и топлу ведсрбску реч љубити!

 

06

Овде, где боравим, на самој граници са Румунијом, немам свој интернет већ, повремено, и то само на кратко, одлазим код суседа да, на брзину, објавим своје песме и лирске записе на Србском журналу. Мобилни телефон, последњих дана, једва да користим, зато што ми румунски оператер у свакој прилици скида кредит: било да ја вас позовем, или, пак, ви мене!

(Ово је чудновато! Седимо испод једног ораха нас петоро. Сви држимо укључене телефоне. Нико од присутних није у ромингу, само ја, само мој телефом! Мењамо места, вртимо се укруг, но, узалуд! Мој телефон је и даље једнако у ромингу, у румунској мрежи, некад и посве блокиран.)

Али, ја знам одакле то долази и ко тиме управља.

Знам да то тамни раде преко румунског оператера; знам да су, овде на банатској ветрометини, уловили мој број и, сад ме ометају и блокирају.

У великом су страху, у паници, у хаосу, јер им се ближи крај, јер им се ближи коначни свршетак.

Желе да нас раздвојене, разједине, да нас уплаше, али неће!

Не могу!

Јачи смо и моћнији од њих.

Ми смо синови и кћери Белих Богова и Белих Богиња; ми смо потомци Белих Ура; ми смо Они који су били, који јесу и који ће бити.

Ми смо одувек и заувек!

Мислим на вас и, љубим све вас.

Јер, ви сте – ја, а ја сам – ви!

07

На питање:

ко си ти?

Сваки Бели Србин

 и свака Бела Србкиња

може дати одговор:

ја сам дете Светлости,

син и кћи Створитеља Живота;

ја сам бог и богиња у Ономе Који Јесте.

И, ништа мање од тога!