Када, са овога ступња свесности и свести, сагледавам себе, свој животни пут у овом животном току, тада видим, јасно, чисто и бистро видим, да сам много грешио, да сам често огрешио душу о своје ближње, о оне који су ми веома мили и драги, које љубим свим бићем, свим срцем и свом душом својом.

Грешио сам, зато што сам живео у незнању, у тами, у опсени, у самсари, у вртлогу, у омаји.

Све зависи од нашег знања, од душевног и духовног ступња на којему смо тренутно.

Незнање је, по Белим Урима, један од највећих и најтежих греха, греха према себи, према својој души, према својему суштаству.

Незнање убија, незнање сатире, незнање поништава све оно што је битно и суштаствено у нама и око нас.

Незнање нас чини бесловесним, и буквално!

Грешио сам од када знам за себе, а највише, канда, греших у младости, у доба рађања првих љубави и младалачких скоро дечачких заљубљивања.

О, камо лепе среће, да су тада били моји Бели Ури уза ме!

Грешио сам највише према девојкама, према својим драганама и љубавима, према младим и лепим Белим Србкињама у које сам се тада, као нико на свету, заљубљивао до лудила и, које сам, са заљубљености своје, повредио на многе и различне начине.

И сада их у мислима и визијама својим призивам, молећи их, срцем и душом, да ми опросте за све оне несташлуке и лудости које и њима и себи починих, незнајући тада, са оног ступња свесности и свести, да им задавах душевне боли, да повредих и позледих све оно што је најлепше, најплеменитије и најдивотније у њима.

Знам, проћи ће све, али ће, ипак, остати ожиљци на души мојој, ожиљци не од рана које су други мени наносили (таквих рана као да и није бивало!), већ од оних много тежих и болнијих рана, а то су ране које ми самима себи задајемо и наносимо на свом животном путу, а нарочито у младости када живимо у бесловесности и незнању.