Поезија је тајни језик Богова.

Поезија је тајни језик Љубави.

Богови нам се обраћају језиком Поезије, најдивотнијом алхемијом песничке речи.

Истинске Љубави могу само језиком Поезије да се изразе.

Колико Љубави има у Поезији, толико је и велика та Поезија; колико Поезије има у Љубави, толико је и велика та Љубав.

Обичне речи из свагдањег живота постају Поезија када се обраде у алхемичарским лабораторима језика Поезије.

Сви ми када говоримо и пишемо изван језика Поезије, слично или исто говоримо и пишемо.

Али, када говоримо и пишемо језиком Поезије, онда свако од нас говори и пише другачије, онда свако од нас пише на свој начин, својим стилом –  срцем и душом.

Поезија се пише срцем и душом.

Поезија се не пише главом, не пише умом.

Ум је безличан, јалов и стерилан.

Ум бива и досадан.

Али, када нам неко казује срцем и душом, када нам казује Поезијом – никад нам неће бити досадан – напротив! биће нам милина да га слушамо, просто ћемо га молити да нам што више казује.

Ово је век без песника и Поезије, и зато је ово један од најсуморнијих и најдосаднијих векова.

Свет без Поезије јесте свет без Љубави.

Свет без Поезије јесте свет безличних људи, људи без сврхе и смисла.

Свет без Поезије јесте свет ходајућих мртваца.

Рептили су сакрили Поезију од људи, а онда су лако поробили.

Умно и духовно поробљавање човечанства почело је избацивањем Поезије из живота људи.

Људи без Поезије постају чопори и крда, стадо које се води на кланицу.

Наш повратак Плавој Звезди, Плавоме Сунцу, нашој Прадомаји и најдивотнијој Љубави Свих Љубави води кроз Поезију, кроз Лирику срца и душе.