Говорићу о визијама из Акаше.

Када кажем видим, тада ту реч користим у њеном праизворном значењу а у духу ведсрбског језика.

Видим је више знање него обично виђење физичким очима.

То је знање које се претаче у слике.

Знање је виђење.

Моје веде или виде јесу знање а не виђење, а не визије које имају они који користе халуциногене гљиве и биљке попут индијанских шамана из Мексика или курандера са Анда.

Кад одем у Акашу, и потражим нешто, ја тада знам, знам али и видим одмах потом.

Пре виђења примам знање, а из знања се развијају живе слике.

То је слично песничком надахнућу.

Песник преко муза, односно вила, прима поруке из вишњих стваралачких и божанских светова, да би се те поруке одмах потом претвариле у јасне и потпуне слике.

Поезија је најбољи доказ да постоје вишњи и онострани вилински светови, светови муза.

Кад не би постојале виле и музе, онда ни поезије уопште не би било!

Само људи чији је ум поробљен најгрубљом материјом не могу да појме да постоји мноштво упоредних и оностраних светова.

Да је тако, онда ни овог видљивог и грубог материјалног света нигде не би било.

Зашто би, од толике Васељене, постојао само један овакав свет посве окован материјом!

Зашто бисмо само ми, овакви какви јесмо, били важни и битни за Творца!

Само још бесловесни могу да поверују, да је ово један једини словестан свет у васколикој васељени!

Свуда су диљем и широм Васељене посејана разна умна и духовна бића.

Ми смо само један од светова у мноштву светова, чији се број из дана у дана, из часа у час повећава.

Јер, Творац без предаха ствара и ствара!

Творац се најдивотније одмара када ствара.

И песник се најдивотније одмара када ствара песме.

И Творац ствара песме.

Све што Творац створи то и јесте песма – Дивотна Песма Створитеља!

Визије из Акаше јесу знања петог пространства, Пете димензије.

И само знање и сазнање из Акаше јесте знање и сазнање преточено у петодимензионалну слику.

Слике из Акаше јесу слике из Пете димензије и у петој димензији.