Лирски записи срца и душе

01

Јуче сам објавио лирске записе који се, знам то, некима од вас нису свидели.

Такође знам и то, да су се некима од вас и свидели.

Подједанко разумем и вас којима се нису сведели, као вас којима су свидели.

Увек има оних који су за, и оних који су против.

Ма шта год човек да ради и чини, ма шта год да ствара, дела и дејствује, вазда ће и навек бити и оних којима се то дело допада као и оних којима се то исто дело не допада.

Просто речено, нисмо сви на истим таласним дужинама, нисмо на истим космичким и енергетским титрајима и трептаја, а и сви смо различито програмирани.

Зато и јесмо личности, а не персоне!

Али, да се не бисмо завиђали са Родом – како ми рече Плава Дивуша, чија мишљења и савете срцем и душом уважавам – боље је, Вилењаче, да избиршемо овај текст!

Послушао сам је.

Зато што је Плава Дивуша један од најревноснијих, намеродавнијих и најодговорнијих мојих књижевних критичара.

То је у неком времену била Бела Веверица, а онда ме је наједном предала Плавој Дивуши.

Рекла је:

Нека те сада, уместо мене, мало Плава Дивуша пази!

Баш тако је рекла: нека те пази!

Пре Беле Веверице и Плаве Дивуше била је Анђелка, али и Она се већ давно уморила од пажења на мене, па ме је онда наједном пустила, да без ичије пажње и критике, пишем и објављујем своје песничке радове.

Али, то није добро, то, заиста, није добро!

Сваки песник, сваки уметник мора да има неког тајног критичара – не из света струке, не из круга званичноих књижевних, естетских и уметничких критичара – но, и буквално некога ко је невидљив и тајанствен, ко је скривен, ко је негде дубоко у некој позадани.

Обично су ти невидљиви и тајанствени критичари свих великих песника, свих великих књижевника и свих великих уметника биле њихове жене, или неке друге жене које су њима блиске, сродне, миле и драге.

И, гле чуда! увек су то биле жене!

Зашто жене?

Зато што су жене осећајније, сензибилније и пријемчивије, и што имају тананију душу, имају развијенија унутарња чула за поезију, за уметност, за лепоту, за естетику…

Послушао сам, дакле, Плаву Дивушу, да се ни Она ни ја не бисмо завађали са својим Родом.

02

Кад год објавим песму или лирски запис на овом порталу, ја одмах позовем Плаву Дивушу, и кажем јој:

Љубим те, пажљиво прочитај ово што објавих, и реци ми, али искрено, да ли ваља или не ваља!

Ако ми каже: ово је дивотно, онда то остаје, а ако каже: ја бих ово избрисала, онда одмах бришем са портала.

Песник, књижевник, уметник и сваки ини стваралац мора да превазиђе и надрасте сваку сујету, сваку таштину, сваку гордљивост, и да пажљиво саслуша, и уважи, мишљење неког тајног критичара у којега има поверења.

Опасно је за песника, као и за сваког ствараоца, ако умисли да је непогрешив, да је изнад других, паметнији и бољи од других.

То је најкраћи пут у духовну и стваралачку провалију!

Кад год би ми неко од мојих тајних критичара рекао, да то што сам сада урадио није добро, ја бих знао да то и заиста није добро, да то и заиста није вредно, да то и заиста није поезија.

Благодарећи Плавој Дивуши, ја се ни овога пута нисам завидио са Родом, због некаквих лирских записа без којих се и може!