Љубави! Љубави жарна.

Лепото душе. Лепото.

Чувам те у Белини искона,

Чувам те у Краљевству

Од једнога свесјајног кристала.

Искре пламтеће, послао Бог је,

Да додирују светове којима

Шетали смо од постања,

Да пољубе нам руке  – светлост,

И лица од Луна и Сунаца.

Искре пламтеће, послао Бог је,

Да окове тамнила скидамо

Роду своме у оним и овим временима,

Да водом живом, животе враћамо

Светлом златним их бојимо.

 

О Роде мој – и ти, Родна љубави моја.

Нађох те залуталог на тамној страни

Овога живота – овде.

Мач поставих над главом твојом

Боли ме…

Све ћу одболовати, ране уцелити,

Светлом обасјаног желим те видети.

 

Тамно ћу место осветлити

Искрама љубави од искона,

Тамнило твоје у неповрат бацити.

Сећати се нећеш ничега, када закорачиш

Стазама љубави познатим.

Али знаћу ја и Бог наш мили.

Тајну ће ти открити  искре Творца

У најсветлијој ноћи следећој.

 

Слободан и светао летећеш

Пространствима Овог и Оног

и Свих Светова!

Гледаћу те – сретна са облака лаког,

У срцу жеља да нађеш шта желиш!