Ноћас, у тишини,
Пожелех да те видим,
Да ти дођем,
Да те усним.
Затворих очи и изненада
Мој брат за руку  ме ухвати,
Стао је уз мене,
Пут је дуг, рече!
Полетех Теби Звездо мила,
А уз мене и  брат мој,
Летели смо као ветар,
Јурили смо као гром.
Све су Звезде биле ноћас
На свом месту,
Светлост шаљу, као да поздрављају.
Махала сам звездицама,
И причала да журим,
Да, ми опросте што не застанем,
Са њима да се дружим.
Не могу, лепе Звездице моје,
Не могу,
Журим,
Дом свој да видим,
Далеко је, пут је дуг,
Не могу, сестрице моје!

И спазих те Звездо моја,
Најлепша си , Богињо мила,
Нека се не љуте друге Звезде,
Теби летим,
Теби ширим крила.
У трен застадох
Да са братом погледам,
Како Плава Богиња сија,
Лепа је, свете драги,
Лепа је Звезда мила.
И док гедах Дивот Звезду,
Брат ми тужно рече,
Да не идем дому сада,
Да га гледам ту где стајах,
Није време, да се враћам.
Молила сам свога брата,
Да ме пусти, да јој приђем.
Молила сам, ал’ узалуд
Брат ми тужним гласом рече:

врати нам се!

Сетно сам је поздравила,
Звезду Плаву, дом мој,
Морам да се овде вратим,
Морам, Звездо,
Морам, животе мој!