Сви ми имамо своје снове које будни сневамо од када знамо за себе.

Живот без тих будних снова и није живот.

Више бих волео да будем заувек мртав, него да живим некакв живот без будних снова.

(Ја не говорим о сновима на спавању који су предмет истраживања и проучавања разних психолога, психијатара и вајних психо-аналитачара, већ о сновима у будном стању, о сновима и визијама што одређују наш пут и нашу судбину, како у овоме свету тако и у оностраним световима.)

Од детета сам, поред многих снова и визија, имао и сан о савршеној, идеалној љубави, о љубави која није од овога света, о љубави која је моћнија од сваке смрти.

Тај мој сан о идеалној, савршеној љубави обликовао је свеколики мој живот у овоме свету, обликовао је моју личност, мој карактер, моју судбину.

Тај мој сан о идеалној љубави јесам ја сам самим собом!

Тај мој сан о савршеној љубави јесте и овострани и онострани печат моје судбине.

Без тог сна о љубави која је моћнија од сваке смрти, ја не бих ни опстао у овоме свету.

И, ако би ми неко украо тај мој сан о вечној и свемоћној љубави, ја бих, верујем и знам то, у трену умро, али заувек умро!

Да ли сам пронашао, препознао, открио или остварио ту љубав у овоме свету – не знам!

И ако је, можда, нисам пронашао, и ако је, можда, нисам препознао и остварио, ја сам је, ипак, у својим сновима и визијама живео.

И, ако таква љубав није могућа и остварива у овоме свету, биће могућа и остварива у неким далеким оностраним световима, до којих, пре или доцније, морам стићи, када будем, засвагда, напустио овај свет!