На губитку је сваки онај који није слушао свој унутарњи глас и следио своје снове и визије.

На губитку је сваки онај ко је целога живота слушао само свој разум.

Ништа тако не може да нас слуди и заведе и на погрешан пут одведе као наш разум, наш ум, наш интелект, наш рацио.

Кад данас сретнем своје школске другове, који су ми пре педесет година говорили, да сиђем са облака и изиђем из својих снова и визија, те да погледам реалности света у очи, да слушам разум и, да радим оно од чега се живи, делују ми некако јадно, бедно, тужно и, помало изгубљено, изгубљено у простору и времену.

Они су цео свој живот подредили разуму, гледајући да се у свакој прилици рационално понашају, а живот је – који је увек само овај тренутак вечности! – пролазио поред њих и мимо њих, док су они ринтали од јутра до сутра без сврхе  и смисла грабећи варљива и пропадљива блага овога света, а уз то: венули, сахнули и копнили претварајући се полако у мрзовољне и незадовољне старце и старице.

Никада нећу зажалити што сам васцелога живота само слушао своје срце и свој унутарњи глас, што сам све време следио своје снове и визије, јер сам вазда и увек, у свакоме трену, живео свој живот, живео своје снове и визије, живео онако како сам желео, хтео, знао и умео.

Благодарим Творцу и Васељени што су ми још у раној младости показали овај унутарњи пут, пут срца и душе,  пут поезије, лепоте и љубави, и што су ми подарили дивотне снове и визије, које сам живео и остваривао у овоме свету људи и вилењака, у свету белих богова и богиња, у свету чаровитих муза и бајковитих вила.

И сад, после толико лета, могу да кажем: никада, ни једног јединог трена, за све ове минуле године, нисам осећао да сам на губитку, да сам нешто пропустио, да сам нешто изгубио.

Живео сам, љубио и био љубљен, сневао и маштао, и радовао се свагда и свугде.

Радовао сам се и онда када смо гладовали удвоје, када смо се смрзавали удвоје, када смо били своју битку и водили свој свети рат удвоје, и када смо удвоје били туђинци на земљи својих предака.

Може се заборавити земља у којој све бејаше: мед, млеко и цвеће,

али, земља у којој се гладовало удвоје – никад се заборавити неће!

Ови стихови, из моје најраније и романтичне младости, бејаху моја једина звезда водиља.

И, надасве, ови су ме стихови кроз све битке и окршаје водили и проводили, ови су стихови била једина моја узданица и надежда кад ниоткуда никога не бејаше да припомгне, ови стихови бејаху једина моја луча лучезарна и у најмрачнијим ноћима без свитања.

Веровао сам у љубав, осетио сам и живео љубав, и љубав ме проводила и преводила кроз све омаје, илузије, опсене и тмуше овога света.

На губитку је сваки онај, ко још у раној младости не схвати и не освести, да је љубав једини смисао живота и живљења у свим световима!

И ево вам одговора зашто љубим Род и Родину, зашто љубим Србију и Бело Србство.

Љубим их зато што сам у Србији и у своме Роду, имао с ким да гладујем и да се смрзавам, да гладујемо и смрзавамо се удвоје, и, што сам и у тренуцима највећих искушења веровао у љубав и живео за љубав!

Онај ко у Србији није гладовао, зебао и смрзавао се удвоје, тај Србију – верујем и знам то! – никада ни љубити неће!