Одавно нисам упознао песникињу чија поезија има такву мистичну и хераклитовску дубину, такву снагу песничке речи, такву музику и тако чудесан космички ритам стиха и метра, као што је то поезија Душице Милосављевић, младе, даровите, самосвојне и самобитне србске песникиње.

Од ове младе и даровите србске песникиње можемо, у будућности, очекивати само песничка чуда – у оном најлепшем значењу ове речи – песничка чуда која плене својом лепотом, скривеном музиком и унутарњим ритмом, као и оностраним песничким сликама које су дубоко скривене иза речи и стиха.

Када пажљиво и посвећенички читамо песме Душице Милосављевић (јер поезија се увек чита пажљиво и посвећенички!), тада схватамо, да лепота и снага њене поезије није у ономе што је написано и записано, није у ономе што је речено и исказано, но у ономе што је с ону страну речи, с ону страну реченог и написаног, у ономе што се слути и наслућује тамо негде у дубини, у ономе што је свесно – са сврхом и смислом – прећутано и прикривено, а што ми својим унутарњим чулима и својим унутарњим бићем и суштаством осећамо, докучујемо, појимамо и одгонетамо.

(Песничка вила Душица Милосављевић)