Изађи човјече из сопственог мрака
само једном илузију разбиј
зар ти не треба љубави и зрака
све своје страхове отпусти и савиј
савиј их као што савијаш челик
када би хтио по води би ходао
имао би крила за слободан лет
све што ти треба у срцу је твом
мисао пусти и ту сам за трен
кроз поља класја на ветру што трепере
душу пусти у заводан плес
зашто робство поново бираш
кад с боговима својим можеш да свираш
они те зову вријеме је сад
нема назад, изговора нема
није твоја судбина да доживиш пад
свијетлост је оно што избор је твој
мрачно је вријеме и тешко бити свој
ал буди свој ту снагу имаш
не окаљај крв предака својих
завјет и печат са њима нас веже
вучје се племе у брда скупља
зар не чујеш зов не затварај очи
и ако те нека бол у грудима стеже
и доба мрака ће убрзо проћи
свитат ће зора рујније од других
и харфе небеске љубави будит
стазом трња као витез прођи
витешки и свет је задатак твој
да дођеш до сунца, да дођеш до мјеста
гдје опет ћеш бити свој.