Милена Стојановић: ПРИЧА О ТЕСЛИ
Небо се замрачило под притиском тамних облака, као да је неко подигао пепео и бацио га у васиону, прекрио његово плаветнило и укаљао до тада беле, паперјасте облаке. Брежуљак на коме се налазио младић беше обрастао густом травом и бусењем, по неким дрветом леске, које беше младо и тек за мало вишље од Николе. Ускоро ће почети киша, мислио је Никола у себи, али киша не беше нешто што му је представљало проблем у том тренутку. Он је знао да је са разлогом ту, и да мора бити стрпљив, да чека скривен под кабаницом. Ветар га је својим хладним прстима шибао о лицу, али Никола се одупирао тој силини ветра, верујући да је све што му се дешава само искушење…
Осећао је јесењу хладноћу како га прожима, тело му је дрхтало од хладноће, под јаким налетима кошаве, док је хладне руке гурао у поцепане џепове кабанице, покушавајући да се угреје. Тутњава тамних облака је била заглушујућа, а небом се проломи заслепљујући бљесак светлости, и Никола виде обрисе кућа у предграђу. Тек у понекој је била упаљена свећа и назирао је силуете људи, које се лелујају искривљене, скарадне, и нимало људске. Никола је замишљао како су сви ти људи без имало жеље за животом, за побољшањем, скривени у своје домове, не желе ничим да допринесу развоју друштва. Како могу да седе под светлошћу те лојанице, како не пожеле да заробе светлост дана и ослободе га ноћу, као што је он желео…
Наново муња запара небо толико јако, праћена снажном грмљавином, као да ће се небеса над њим располутити и изручити сав бес и гнев, баш на њега, маленог дечака, који стоји на киши и чека. Гледао је у таму дуго, стрпљиво, жељно ишчекујући да види, да сазна шта је то што га неком невидљивом силом вуче ка овом месту сваки пут… А онда је дошао тај трен, угледа како се из таме њему приближава висока прилика увијена у бело платно, које се стапало са земљом. Таман кад је Никола био довољно близу да разазна чије се то лице крије под белом капуљачом, севну још једна муња, као да долази од саме прилике, и он отвори очи.
Неколико трена му је требало да схвати да се налази у изнајмљеном кревету, у истој оној мемљивој соби препуној папира, конструкција, нацрта и металних штапова обмотаних жицама, са бакарним спонама. Мрзео је ту изнајмљену собу, није волео прозор који гледа на затворско двориште, није волео мирис буђи у њој, и тај мали ограничен простор, за који је сваког месеца морао да издваја количину новца, коју би радије уложио у неки од својих пројеката.
Зашто увек сањам исти сан? Питао се Никола док је пљускао лице хладном водом над умиваоником. Ко је та прилика која ми се сваки пут све више приближава, скривена под капуљачом? Да ли ће ми се некада открити? Да ли ћу икада моћи да схватим значење тог сна, или ћу бесциљно покушавати да сазнам шта то мој мозак жели да урадим, па ми приказује увек исти призор?
Како је само тужан и сив овај град, мислио је Никола. Осећам да није мој, осећам да људи који у њему живе нису моји. Чак ни са професорима из високих штајерских породица, угледним људима, није желео да проводи више времена од оног које му је било потребно, да сазна шта га занима. Углавном је време проводио у библиотеци школе, читјаући све што би му дошло под руку. Још у првој години се заинтересовао за физику, па је све више књига односио кући читајући по целу ноћ, да би их ујутру вратио у библиотеку и узео нове. То је био цео његов свет, читао је, школовао се и био добар ђак, мало спавао, али се све више интересовао за ствари за које му професори нису давали објашњења, постављао је питања на која ни они сами нису знали одговоре.
Често би док је читао, или размишљао имао визију, приказ нечега, што је веровао да је предодређено да осмисли и направи. Када је напустио школу и решио да сам ради и претвори своје визије у реалне ствари, отац му већ беше мртав, и он се упути далеко у свет, негде где се надао да ће проонаћи оно што тражи. Већ се било прочуло за њега, кад беше далеко од своје земље. Навикавао се на друге људе, учио туђе језике, и комуницирао тако течно, и без грешке, али и даље их није сматрао својима ни пријатељима, ни познаницима, већ само путем којим мора проћи не би ли остварио све своје замисли. Дуго је радио, спавао веома мало, склапао и цртао, али у кратким периодима сна и даље је стајао на ономистом брду, чекајући да му се покаже човек у белом платну, скривен под капуљачом. Толико је чезнуо за тим треном, да је то већ постала једина визија коју није успео да оствари. Није знао шта да ради, није знао шта треба да оствари, осећао је да је дошао до краја свог пута, а није желео да остави своје идеје недовршене.
Када је његова лабораторија изгорела, и када су сви његови пројекти однешени ватреном руком, пао је у депресију. Пио је и коцкао се, желео је да заврши са животом. Налазили су га испод кафанских столова, прљавог и крвавог од кафанских туча, по јарковима копаним за воду. Једне ноћи је отишао ван града, на један брежуљак, сличан оном у његовом родном месту, и сео. И ако опијен од алкохола, могао је да размишља. Наново је вртео онај сан који га је прогањао и није му дао мира, све док се, баш као у његовом сну не проломи муња, праћена јаком грмљавином. Киша је лила, квасећи његову поцепану кошуљу и прљаве панталоне. Гледао је у те светлосне муње, желећи да зна шта му поручују. Устао је са мокре, блатњаве земље, драо се из свег гласа, тражећи да му се покаже, а онда би падао у блато, са сузама на лицу, и грмљавином над њим. Пресекло га је у стомаку, када се дрво недалеко од њега располутило, ударено јаким громом. Тресао се, али осећао је да се не тресе од страха или хладноће… Као да га је нека језа пролазила целим телом, стварајући чудан осећај у њему. Није га попуштало неколико тренутака, а онда је изгубио свест.
Сутрадан се са првим јутарњим зрацима пробудио на истом том брежуљку, погледао око себе, и угледао располућено дрво. Присетио се свега, што се дешавало док га свест није издала. А чини му се да му се у сну обратио човек којег је дуго година сањао, и рекао му да сад зна шта треба да уради. Деловао му је вишљи од свих људи на које је наишао у свом животу, са дугом седом косом, и брадом, крупним очима, плећат и развијен, и ако је имао по неколико бора на образима. Као да му се какво натприродно биће показало у сну, као Бог који му је својим муњама и громовима показао пут…
Никола се придигао са земље, отресао блато и упутио се према граду. Тачно је знао које људе мора да нађе, као и где ће испробати свој експеримент. Оствариће оно што је годинама желео. Подариће људима струју… И захвалиће небесима, и свом спасиоцу, господару муња и громова, давно заборављеном од свог народа…
СРБСКИ ЖУРНАЛ 