Овим светом подједнако владају и Белбог и Црнбог.

А вероватно је тако и у свим иним материјалним световима.

Свако од нас се унапред, још пре доласка на овај свет, опредељује или за Белбога или за Црнбога, или за Светлост или за Таму.

Уствари, наше се опредељење догодило много раније, можда на самом почетку свих почетака!

Наш Бог Спаситељ, о којему говоре све вере и све религије, јесте, по свој прилици, Онај Бог којега смо сами стварали и обликовали.

Стварали и обликовали у мислима, осећањима, речима, сновима, визијама, и, надасве, у свим делима својим.

Творац је с ону страну добра и зла, с ону страну свих подела и двојности, с ону страну свих супротности и опречности.

Творац је Стваралац.

Стваралац мора вечно да ствара, и, док ствара, не размишља ни о добру ни о злу, будући да је свако стварање по природи својој изван добра и зла.

Све битно и суштаствено је с ону страну добра и зла!

Неће нам Творац послати Спаситеља.

То је опсена у већине вера, у већине религија.

Ми сами морамо да призовемо, створимо и обликујемо својега Спаситеља.

Спаситељ је у нама, у нашим сновима и визијама, у нашим мислима и делима.

Спаситељ се настањује у нашему срцу.

Али, да би Спаситељ могао да се настани у нашему срцу, ми морамо да припремимо и прочистимо своје срце.

Некима је Спаситељ Белбог, а некима, пак, Црнбог.

Они чији је Спаситељ Белбог, и сами ће постати Белбог, а они чији је Спаситељ Црнбог, и сами ће постати Црнбог.

Сви смо ми унапред и заувек опредељени или за Белбога или за Црнбога.

И то је још једна од опсена многих религија, које умишљају да се неко, после покајања и раскајања, може преокренути, преобразити, преумити и постати нешто посве ново у односу на оно што већ јесте.

То се једино дешава у оним случајевима, када је неко ко је већ опредељен за Светлост, те је из неког разлога залутао и кренуо на супротну страну, па се у трену присети (то се зове просветљење, изненадно буђење) зашта се определио и, онда крене у сусрет влститом Спаситељу, у овом случају Светлости и Белбогу.

Кад све ово поједноставимо до самог краја, онда долазимо до закључка, да смо сви ми самима себи Спаситељ, да нас нико, у бити и суштаству, не спасава, већ да ми сами себе спасавамо.

Ако ми не спасемо сами себе, онда нас нико, па ни Сам Творац, неће спасити!