Понекад ми наиђе бол у срцу

Као да стиже са другог краја

Наше плаве планете.

Као да неко, тамо негде,

Ко зна где, плаче!

Можда у неком великом граду,

На неком спрату тишине, далеко

Иза све вреве мегаполиса…

Можда у неком сеоцету,

Даље од задњих кућа,

На неком прозору можда отвореном,

Загледан у неку даљину

Неко, плаче- у срцу плаче!

Можда је плач човека или жене,

А можда неко лане  или

Орао то виче…

Можда је дрво младо, посечено прерано,

Можда је поток што улива се у реку…

Можда је каменчић са стене пао …

Можда…

Не знам ко је, али осетим то плакање

И стегне се душа и … боли…

 

Немој се спуштати ноћи

Или бар не буди толико тамна,

Насмешите се звезде сјајне

Додирните лепотом ове душе осећајне

Ветре свиралу извади а ви облаци

Заплешите мало…

Туга што плач зове, нек стане

Радост да стигне и ….живот

Од Створитеља дат да настане!