Ноћ пуног Месеца

 

Постаде у соби тесно

Искон силе зову ван

… зове ме неко…

и …изађем ја….

На небу – облаци високи, звезде сакривене

Велики круг светлости печати небо!

Месец наш  певуши….

Ти си ме мили звао – да!

Чујем још твој глас.

Слушам те, сад – причај…

И мењаху се боје око месечевог круга,

Цела дуга украси његов пут.

Чујем те…

У ноћима оваквим, сећаш се времена,

Кад на путу не бејаше сам.

Знам да у сећање сестара својих сјајиш сад,

Силином већом но игда!

Знам мили, знам!

Ево, види, донећу ти

Из светова где су оне сад,

Донећу ти звездицу- њихове бакље сјај!

Видиш,  нестале нису,

Но у свету живе другом!

И отрчах до места једног,

И видех сестрице ,

Где лебде у  пространству звезданом

И мотре помно на нас!

Тугу да умирим морам, рекох им!

Шта ћете ми за Луну дати?

Затрепташе драге сјајнице мале

И пружише ми свака од себе

По звезддицу, од њих,  светли траг!

Са даровима у рукама, вратих се брзо

Да Месецу нашем све то дам,

И утрем му невидни плач.

Воле те мили и памте

Као што волиш и памтиш и ти њих,

Ево, поздрав ти шаљу!

Нема туге драги мој! Сви ћемо

Једном, у времену једном, заједно бити

Опет ко на почетку!

И знај! Ниси сам!