Време стаде

Песма утихну

Свакоје диханије

Клону

Узнеше се смрти

Прождирући

Свако благорастворење

И детињство

Још у утроби беше

Прождерано

Све што даваше

Живот усахну,

Неминовност

Краја узрасте

До неслућених

Висина

Нико немаше

Снаге

Да се окрене

Иза себе и преживи

Да ли се дан

Или ноћ сама

Са собом смењује

Јер нико више

Није бројао сате

Јер замре ротација

И небеска се тела

Помешаше

Са новом звездом

Што се са земље

Димила

Човек узе посао

Шејтану

И демони режаху

Јер дела им

Посташе добра

У односу

На људско чињење

И земља се устраши

И паде на њу

Плач и шкргут

И залуташе стабла

И корење њихово

Поче да се усправља

А планине полегоше

Под чаршаве таме

Мук

Небо заборави

На своје Сунце

А оно луташе

По непознатој

Природи

Која изниче,

Подобна сени смрти,

Из једне борбе

И непокорности

Опела нема

Ни прозбе

Само сила

Човекова

Која се у прах

Растаче

И сигурно гине

Под тешким

Делима

Која прелазе

У суд

Само остаје

Зид

И лобање нагрђене

И песма страха

Која кроз њих

Звони

И неверица

Да беше

То што беше

Авај!