Носила је…

Носила је цвеће у својој коси…
када је боса играла обучена месечином
окупана сјајем Звезда негде далеко…

Имала је беле лептире свуда око себе.
Међ цвећем у коси по који.
Они би као мисли кад се роје
летели тихо по срцу мом.

Видео сам њене мисли
нежне и наге у својој лепоти.
Тонове светих арија што се негде дубоко
сред њеног срца рађају…

Она би ме гледала очима пуним наде
некако са стране да видим одсјај вилин неба по коме плешу Вардине Звезде…
Знам, знам…

Осећам и видим како ми душа лелуја
на финој густини пламена живота
дишем ту Љубав њену што буја
неизрециво…једнота…

Сакупља дланове и нежно дуне…
Прах мирисног биља ка мени лети…
А прва Звезда на небу
не часи часа но шаље прах свети…

И срце је моје стало…
Јер вечни трен живота постоји заувек
њеном душом зазвони песма
од моје је дошла суштине…

Јер биће је њено знало
као и моје – ту свету тајну.
и оно се спремно Љубави дало
што њој ми срце дало на длану.